16. jun...
Sa daškom nostalgije i poezije koju mi u uvo šapuće more, zamišljam svoj dan sa Džejms Džojsom. U Trstu.
Mora da bude zora, obavezno zora, jer zore su u Trstu predivne. Grad se budi lagano i, kao da dan ne želi da poremeti snove usnulom gradu, tiho je. Na Rivi, u blagoj izmaglici, čeka me ON, veliki Džejms Džojs. Stoji sa rukama u džepovima u svom kaputu od tvida, a šešir mu baca senku preko lica i očiju koje sijaju onim čudnim, intelektualnim plamenom.
Njegov lagani irski naglasak šapuće: „Jutro u Trstu miriše na so i stihove.“ Šetamo lagano uz more. Galebovi kruže iznad nas, on govori o jeziku, o muzici reči, o tome kako je za njega Trst više od grada-to je ritam, disanje, utroba Evrope. Svraćamo u stari kafić „Caffè San Marco“ gde je znao da piše i pije espreso s’ mirisom konjaka. Unutra je vreme stalo. Drveni paneli, mesingani detalji i knjige koje ćute na policama. Džojs naručuje dva espresa i dodaje: „Ovde sam prvi put zamislio Stefana Dedalusa kako luta Dublinom. Trst mi je otvorio rečenicu.“
Popodne nas zatiče na brežuljku San Giusto. Pogled puca preko crvenih krovova i plavog horizonta. Sunce boji kamene ulice u zlatno, dok vetar nosi tragove istorije. Smejemo se, pričamo o ljubavi, o njegovoj Nori, mojoj možda izmaštanoj romansi i o tome kako reči mogu biti poljupci na papiru. Na večeru odlazimo u malu tratoriju skrivenu u uskoj uličici. On bira vino- naravno, crveno, robusno i priča mi kako je ponekad pevao da zaradi večeru, kako je predavao engleski mornarima i sanjao Pariz dok je pisao „Uliksa“. Govorimo o smislu i besmislu života, o lepoti čežnje i o tome koliko je lako zaljubiti se u grad koji diše kao čovek.
Pada noć. Sedimo na klupi na Molu Audace, ćutimo. Ali tišina među nama nije prazna, ona je puna mora, mesečine i neizgovorenih rečenica. Gleda u daljinu i tiho kaže: „Trst je grad koji nikada ne prestaje da piše priču. Možda zato što je svaka ljubav ovde pomalo neizvesna.“ I dok nam vetar mrsi misli a kosa igra uz muziku talasa, znam da je ovo bio dan koji ne pripada samo meni, ni samo Džojsu, već svima koji veruju da su reči najlepši način da se voli.
Veče je naravno uz vino i knjige. Utonuli smo u zlatnu modrinu tršćanske noći. Vraćamo se u „Caffè San Marco“, gde su stolovi sada poluprazni, a svetla prigušena, topla, gotovo tajna. Sedimo u ćošku, između dve police pune starih knjiga. Džojs pažljivo vadi jednu - staro izdanje Danteove „Božanstvene komedije“. Prevlači dlanom preko korica, liči na pozdrav. „Kao da u svakoj knjizi živi neko koga si voleo“, kaže, tiho, onako više za sebe. Konobar donosi flašu crnog vina iz Friulia i dve čaše. Prva čaša ide tiho, uz razgovore o jeziku, muzici i ženama koje su bile svetionici u njegovim olujama. Druga čaša donosi smeh, a treća - one tišine između dvoje ljudi kada više ništa ne mora da se kaže. Pričamo o Nori, kako ga je čekala, kako mu je pisala pisma puna svakodnevnih sitnica koje su za njega bile svete. A onda me pita: „Ko tebe čeka dok lutaš kroz reči?“ Zastajem. Možda niko. Možda reči same. Osmehuje se, kao da zna odgovor. Nakon vina, šetamo poslednji put, polako, ka železničkoj stanici. Grad je sada gotovo pust, samo se čuju koraci po kamenu i povremeni zvuk noćnog tramvaja. On odlazi za Cirih, pratim ga. Tamo ga čeka sledeće poglavlje, sledeća tišina. Na peronu, u tami, Džojs mi pruža ruku, krhku, ali čvrstu. „Reči su dom. Piši ih kao da praviš mesto u kojem bi neko mogao da ostane.“
Trst ćuti, ali ja znam da ću opet doći, svesna da sam tog dana pila vino s dušom jednog pisca, i da je u meni ostavio rečenicu koju ću možda tek napisati.
Za Džojsa, Trst je bio mesto ljubavi, bola i mesto potrage za identitetom. On tu nije bio samo puki posmatrač, već i deo duše grada, refleksija svakog koraka koji je tu napravio. Sa svim svojim kontrastnim lepotama Trst je postao pozornica na kojoj je Džojs osvajao i gubio delove sebe, dajući svetu jedno bezvremensko delo.
Ovom čuvenom Ircu jedan od najbitnijih perioda u životu se odigrao se baš u ovom gradu. U njemu piše svoja najznačajnija dela: zbirku priča „Dablinci“ i roman „Portret umetnika u mladosti“, ali i započinje pisanje čuvenog „Uliksa“; tu će biti rođeni njegovi sin i kćerka. U Trstu će preživljavati silne peripetije sa objavljivanjem „Dablinaca“, menjati poslove, još više menjati mesta stanovanja i doživeti potpuni finansijski krah. Ali iznad svega on će konzumirati grad u svoj njegovoj lepoti i mogućnostima koje mu je grad pružao. Družio se sa italijanskim književnikom poznatom pod pseudonimom Italo Zvev sa kojim je obilazio kafane i javne kuče, ali to je bio grad u kojem je u svom uzburkanon žvotu podjednako odlazio i na pravoslavna bogosluženja u Grčkoj pravoslavnoj crkvi i na operske predstave u Teatru Verdi. Trst će trajno odrediti odnose između Džojsa i njegove supruge Nore, a kako kaže u pismu Nori u Trstu će za celih šesnaest godina koliko su živeli u tom gradu i u kojem se mnogo toga odigralo, ostaviti svoju dušu.
Džojs je više od pisca - on je stvoritelj sveta, vizionar koji je oblikovao jezik, umetnost i naš način razmišljanja o svakodnevnom životu. Trst je bio mesto gde je ovaj genijalni pisac stekao mir i inspiraciju za stvaranje dela koje će zauvek promeniti tok književnosti. Bloomsday nas podseća na Džojsovu snagu da transformiše običan dan u monumentalno delo, i da nas podseti na magiju svakodnevnog postojanja. U Irskoj, u svetu, ali i u Trstu, Džojs je legenda koja nastavlja da inspiriše, izaziva i podstiče na razmišljanje o tom neuhvatljivom i kroz Djosovu književnost, čudesnom svetu u kojem živimo.
Džojs se upoznao sa Norom kratko vreme pre nego što joj je napisao čuveno pismo i zakazao sastanak za 14. jun. Ona se nije pojavila u zakazano vreme, ali gotovo je izvesno da se njihov prvi zajednički romantični izlazak odigrao 16. juna, što će biti ovekovečeno kao datum radnje romana „Uliks“, i kasnije kao Bloomsday, dan kada slavimo jednog pisca, najvažniju knjigu, jedan život. U Trstu na Bloomsday, ne prolaziš samo kroz prostor, već i kroz dušu. Kad padne veče, a svetla se zatrepere u vodi, znaćeš da si bio na mestu gde i knjige i ljudi postaju večni.
Zato, gde god da ste 16.juna: u Dablinu ili Trstu, ili u bilo kojem drugom gradu na svetu, dohvatite se neke knjige Džejms Džojsa i potrčite da proslavite Bloomsday, da proslavite veliki život jednog pisca koji je ljubav prema svojoj ženi ovekovečio u jenom datumu i romanu koji je postao deo svih nas.
JJ Beba
Za Džojsa, Trst je bio mesto ljubavi, bola i mesto potrage za identitetom. On tu nije bio samo puki posmatrač, već i deo duše grada, refleksija svakog koraka koji je tu napravio. Sa svim svojim kontrastnim lepotama Trst je postao pozornica na kojoj je Džojs osvajao i gubio delove sebe, dajući svetu jedno bezvremensko delo.
Ovom čuvenom Ircu jedan od najbitnijih perioda u životu se odigrao se baš u ovom gradu. U njemu piše svoja najznačajnija dela: zbirku priča „Dablinci“ i roman „Portret umetnika u mladosti“, ali i započinje pisanje čuvenog „Uliksa“; tu će biti rođeni njegovi sin i kćerka. U Trstu će preživljavati silne peripetije sa objavljivanjem „Dablinaca“, menjati poslove, još više menjati mesta stanovanja i doživeti potpuni finansijski krah. Ali iznad svega on će konzumirati grad u svoj njegovoj lepoti i mogućnostima koje mu je grad pružao. Družio se sa italijanskim književnikom poznatom pod pseudonimom Italo Zvev sa kojim je obilazio kafane i javne kuče, ali to je bio grad u kojem je u svom uzburkanon žvotu podjednako odlazio i na pravoslavna bogosluženja u Grčkoj pravoslavnoj crkvi i na operske predstave u Teatru Verdi. Trst će trajno odrediti odnose između Džojsa i njegove supruge Nore, a kako kaže u pismu Nori u Trstu će za celih šesnaest godina koliko su živeli u tom gradu i u kojem se mnogo toga odigralo, ostaviti svoju dušu.
Džojs je više od pisca - on je stvoritelj sveta, vizionar koji je oblikovao jezik, umetnost i naš način razmišljanja o svakodnevnom životu. Trst je bio mesto gde je ovaj genijalni pisac stekao mir i inspiraciju za stvaranje dela koje će zauvek promeniti tok književnosti. Bloomsday nas podseća na Džojsovu snagu da transformiše običan dan u monumentalno delo, i da nas podseti na magiju svakodnevnog postojanja. U Irskoj, u svetu, ali i u Trstu, Džojs je legenda koja nastavlja da inspiriše, izaziva i podstiče na razmišljanje o tom neuhvatljivom i kroz Djosovu književnost, čudesnom svetu u kojem živimo.
Džojs se upoznao sa Norom kratko vreme pre nego što joj je napisao čuveno pismo i zakazao sastanak za 14. jun. Ona se nije pojavila u zakazano vreme, ali gotovo je izvesno da se njihov prvi zajednički romantični izlazak odigrao 16. juna, što će biti ovekovečeno kao datum radnje romana „Uliks“, i kasnije kao Bloomsday, dan kada slavimo jednog pisca, najvažniju knjigu, jedan život. U Trstu na Bloomsday, ne prolaziš samo kroz prostor, već i kroz dušu. Kad padne veče, a svetla se zatrepere u vodi, znaćeš da si bio na mestu gde i knjige i ljudi postaju večni.
Zato, gde god da ste 16.juna: u Dablinu ili Trstu, ili u bilo kojem drugom gradu na svetu, dohvatite se neke knjige Džejms Džojsa i potrčite da proslavite Bloomsday, da proslavite veliki život jednog pisca koji je ljubav prema svojoj ženi ovekovečio u jenom datumu i romanu koji je postao deo svih nas.
JJ Beba
