Ova junsko/julska Engleska saga nas u crvenom triptihu o jagodama spaja sa Vimbldonom, Liverpulom i naravno Bitlsima, na čijoj sam muzici odrastala, pesme znala napamet, tako učila jezik. Od njih sam saznala da mi je samo ljubav potrebna, da pustim kad imam problem - „let it be”, da ne moram sama da nosim sav teret ovog sveta na svojim ramenima...

Ovo je priča koja, sem sećanja na to kako sam rasla, govori i o tome na koji je način, dok sam živela u jednom drugačijem svetu, do mene stizala potpuno nova muzika, a sa njom i nova kultura koja je zauzela veoma važno mesto u mom životu i potpuno ga rašrafila.

Opšte je poznata stvar da se posle Engleske rokenrol najbolje primio u Jugoslaviji. U vreme kada sam ja odrastala u socijalističkoj zemlji u kojoj se pevalo o herojskoj borbi, radu i radnim akcijama, u Engleskoj je, 50ih god XX veka, počela da buja jedna sasvim nova vrsta muzike koja će zahvatiti ceo svet i za kojom ćemo svi poludeti. Rokenrol muzika, nova kultura i ja rasli smo uporedno i sve to je značajno uticalo da postanem ono što sam danas. Novo muzičko rađanje u Engleskoj nije se odvijalo samo u Londonu, nego i oko Liverpula, u delu Engleske koji se naziva Merseyside, u istom onom gradu u kome se nalazilo sirotište „Strawberry Field“ pored koga je živeo i gde se igrao budući Bitls, mali Džon Lenon. Reka Mersi (River Mersey) svojim tokom spaja južni deo grada Mančestera sa Liverpulskom lukom i čini područje čuvenog merseybeat buma, kako se nazivala eksplozija nastajanja prvih r’n’roll bendova u Engleskoj. Hollisi (The Hollies), Serčersi, (The Searchers), Bitlsi (The Beatles) samo su neke od grupa koje su u tom delu Engleske svirale obrade tuđih, pretežno američkih, pesama tzv kavere. Bitlsi su naravno bili najpoznatiji, ali i oni su na svom početku svirali obrade, sve dok ih Džordž Martin nije usmerio ka popu i novom poetikom stvorio grupu kakvu danas poznajemo.

I dok je, uvodeći u njihovu muziku ljubavne tekstove i estetiku zasnovanu na klasici, Džordž Martin menjao Bitlse od kaver benda ka bendu koji svira svoju muziku (posle koje više ništa nije bilo isto) i dok ona nije stigla do mene, ja sam rasla uz muziku koja je dolazila iz radio aparata sa okom. To oko je svetlelo kad god je radio bio upaljen, a sijalo je stalno, jer ga je moja porodica slušala non stop a sa njima i ja.

Kasnije su se pojavile i meksikanske pesme koje su kao neutralne bile idealne za politički trenutak socijalističe Jugoslavije koja se kretala ka nesvrstanosti i u tom smislu bile „viđene“ za puštanje na radiju. Mene dete je to meksičko „puj, puj“ podvriskivanje ostavljalo mrtvom hladnom jer sam više volela Čabi Čekera (Chubby Checker) i Let's Twist Again koji se „vrteo“ na radiju, ali se uopšte ne sećam gde sam videla i kako naučila pokrete nove igre twist koja je išla uz tu pesmu a uz koju sam ja „lomila“ sve živo po kući igrajući je. Ako su moji roditelji gunđali jer im je to novo bilo nekako😔, mogao je da prođe i Domeniko Modunjo, pevač italijanskih kancona koje su počele da bivaju prisutne, jer je period „Trst je naš“ bio iza nas, a kada je Adriano Celentano zapevao „Ventiquattro mila baci“, bilo je jasno da se Jugoslavija „otvorila“ prema zapadu i muzici koja dolazi sa tih strana. Pre nego što su se na stanici Radio Beograda počele da emituju domaće muzičke emisije o rokenrolu, moja sestra je okretala kazaljku radija ka stanici Radio Luksemburg ili smo na BBC-u slušale njihove muzičke emisije, tako da je nova nova beat muzika sve više osvajala moj mali život. 😊 Kada je 1961.god na talasima Radio Beograda krenula prva domaća emisija sa tom vrstom muzike, a zvala se „Sastanak u 9 i 5“, mala ja sam se momentalo zaljubila u tu muziku. Bilo je to k’o cigla u prozor, k’o vrisak u noći, k’o erupcija vulkana zajedno. Odmah sam znala da je to to; da samo TO hoću da slušam i ništa drugo. Amin. Ćao kancone, ćao meksikanci, hello električari, kako su tadašnje vlasti nazivale te nove muzičke sastave, a ja sam postala mala rokerka! ♡ I jezik smo učili iz te muzike, a prva pesma koju sam znala od A do Š bila je Bitls pesma Girl. The Beatles forever ♡

Is there anybody going to listen to my story
All about the girl who came to stay?
She's the kind of girl You want so much, it makes you sorry
Still you don't regret a single day
Ah, girl, girl

Kada bi ponedeljkom uveče sa radija „zasvirali“ Kridensi (Creedence Clearwater Revival) i pesma „Down on the corner“ to je značilo da počinje emisija „Veče uz radio“ a sa njom i živost u našoj kući. Bila je to nova radio emisija „za mladi ludi svet“ kako je nas, posvećenike ove muzike, nazivao Nikola Karaklijić, šahista i čovek koji je doneo r’n’roll u Jugoslaviju a bio je i kreator, voditelj i urednik svih prvih domaćih muzičkih emisija i muzičkih časopisa. Ta emislija nije bila samo obično puštanje i slušanje muzike. Živo sam učestvovala u slušanju kao da sam live u studiju, navijala za svoje pesme koje su bile na “Grom listi“, kako se zvala top lista za koju su slušaoci glasali, a ja ih znala napamet...ma uživancija. Definitivno je Radio Luksemburg mogao da bude off iz naših života.

Ipak, ono što sam najviše volela u vezi sa poplavom te nove muzike koja je na razne načine stizala do nas iz Engleske, sa zapada generalno, i koja je me je poput groma pogodila i zauvek zaobrila, bio je magazin „Džuboks“, kada je počeo da izlazi. Sa prvim brojem sestra je odmah počela da ga kupuje, a ja koja sam obožavala da čitam knjige, što je ostalo i do današnjih dana, ludački sam krenula da gutam članke od korica do korica, tako da je pored „Zabavnika“ i „Džuboks“ odmah postao inventar u našoj kući. Nisam više bila vezana samo za kuću i radio, već sam rokerol mogla da nosim sa sobom u park ili u dvorište. Ako nešto nisam kapirala, zadovoljavala sam se fotografijama...ej Stonsi na naslovnoj strani!!! Pravi šok se dogodio kada su se u „Džuboksu“, kao dodatak, pojavile gramofonske folije, male ploče na 33 obrtaja, na mekanoj plastici u omotima od pak papira, na kojima su bili napisani samo nazivi grupa i pesama. Već smo imali neki portabl gramofon sa malim zvučnicima i te folije su stvarno svirale!!! Sve se čulo!! Čoveče!!! „Ruby Tuesday“, „Snupi protiv crvenog barona“ The Dave Clarc Five, The Who!! Ovim pločama svetske šezdesete definitivno su pristigle u Savamalu. ♡ Vrteli smo ih do besvesti, a neke od njih sačuvala sam do dan danas.

Kaotakav, „Džuboks“ je imao mnogo više uticaja na naše živote nego što je to bilo puko saznavanje o novostima iz sveta rokenrola, naših muzičkih junaka, njihovih pesmama itd. Iz njega smo mogli da vidimo kako da se rokerski oblačimo i kako da izgledamo kao svi naši vršnjaci u delu sveta u kojoj je ta nova kultura nastajala. Sve naše oči su bile uprte u UK. Obožavali smo Ostrvo. 😊 Kopirali smo odeću, frizure, tražila sam da se „modiram“, ali to nije imalo mnogo odjeka kod moje majke. Mladići su počeli da puštaju kose, devojke da nose mini suknje, a moja kratkovida sestra, vatreni fan Bitlsa, celog života je nosila okrugle minus 3 naočare a la Džon Lenon, takozvane „Lenonke“. U mojoj Balkanskoj ulici nalazilo se niz malih zanatskih radnji koje su pravile šešire, kape, beretke i sve što se na glavi nosi. Najvažnii model bila je kapa po ugledu na Lenonovu iz „A Hard Day's Night“. Taj mornarski kačket od crnog filca stajao je na istaknutom mestu u izlogu sa natpiom „Bitles kapa“ ali na ćirilici (Битлес капа) 😊 ♡ . Ja sam isecala fotografije mojih muzičkih junaka i lepila ih u svesku specijlno kupljenu za tu priliku, prepisivala stihove muzičkih hitova...jezik je bio tu, sa nama u našim sveskama, a sa muzikom ulazio u naše uši, glave i srca. U naše živote.

Nastaviće se... 

JJ Beba