J ednog vrelog letnjeg popodneva, pre petnaestak godina, na ćošku moje ulice, pored kontejnera, stajala je kutija prepuna starih singl ploča. Bila sam zapanjena da neko uopšte može ploče da baci u đubre! Ejjj da baci muziku!! Nevera ☹ Po sadržaju ploča sabijenih u kartonsku kutuju, celo jedno vreme 50ih i  60tih god prošlog veka bilo je izbačeno na ulicu. Nečiji život, nečija mladost stajala je zafrljačena pored kontejnera!!  

Bilo je to vreme gladi, žutog sira i jaja u prahu iz UNRA paketa koji su stizali iz sveta kao pomoć; vreme kada su se u bioskopima gledali sovjetski i domaći ratni filmovi, pevale „Kaćuša“ i udarničke pesme o radu. Odjednom, iznebuha, stigla je iz Meksika, udaljenog hiljadama kilometara vazdušnom linijom, „nit’ istok nit’ zapad“ muzika, muzika koja je za partijski vrh bila idealna za tadašnji politički trenutak zemlje koja se oporavljala od istorijskog NE Staljinu. Pre pojave masovnih medija kakve poznajemo danas, kada su informacije, ploče, filmovi i uopšte kultura sa drugih strana sveta stizale sporo, te meksičke, politički neutrale pesme bile k’o stvorene za građane Jugoslavije. Iz jedne neimperijalističke zemlje, koja je početkom XX veka izašla iz revolucije, stizali su filmovi sa tematikom borbe malih ljudi protiv moćnika i kaotakvi bili idealni za prikazivanje u zemlji koja je sa Meksikom delila skustvo revulucionarne borbe. Poznati meksički revolucionari, Pančo Vilja i Emilijano Zapata, bili su obožavani od strane jugoslovenske bioskopske publike. Jednim takvim filmom Meksiko je stigao u srca Jugoslovena.

Sa filmom „Jedan dan života“ (Un día de vida) meksičkog reditelja Emilija Fernandeza, koji je, rečeno jezikom današnjice, razbio box office jugoslovenskih bioskopa tog doba, stigla je i pesma „Mamma huanita“, koja je postala ultimativni hit i u tadašnjoj jugoslovenskoj muzici dovela do stvaranja vrlo popularnih jugoslovenskih meksičkih muzičkih grupa. Ta pojava je bila tako neobična i značajna da je u istoriji jugoslovenske muzičke scene poznata pod nazivom YUMEX (jugoslovenske meksičke pesme)

Film “Jedan dan života” je priča o dvojici muškaraca u meksičkoj revolucij, nekada bliskih prijatelja, koji su se sticajem okolnosti našli na suprotnim stranama. Jedan je oficir, dok drugom, u očekivanju smrtne kazne, u posetu dolazi majka, nesvesna da je bivši sinov prijatelj sada njegov neprijatelj. I tu nastaje opšti lom. Film je toliko zaneo jugoslovenske filmske gledaoce da je u jednom zagrebačkom bioskopu bio prikazivan 284 dana uzastopno, a pesma “Mama Huanita” postala toliko popularna da su domaći muzičari počeli da je sviraju na svadbama i veseljima. Ubrzo nakon toga pojavili su se i tzv jugoslovenski Meksikanci, muzičari i pevači, koji su obučeni u meksička odela izvodili meksičke pesme na srpsko-hrvatskom jeziku i to ne samo prepeve meksikanskih hitova nego i originalno komponovane pesme u meksičkom maniru.

Često šaljiv, sadržaj ovih pesama bio je jako privlačan za tadašnju publiku. Pun mačizma, ON je samostalan, jak, alfa frajer sa brkovima koji voli da popije, da zavodi i ljubi žene...i ko bi mu takvom odoleo? Niko. Ponekad on zna i da zakuka ako ga neka dama ostavi, ali svi znaju da je to samo na tren i da će već sledećeg dana sa novom devojkom, kojoj će naravno da slomi srce, veselo da krene sve ispočetka. Tako se Ljubomir Milić, koji je pevao u čuvenom sastavu „Paloma“, u pesmi žali kako ga njegova venčana žena nikako ne razume što se zbog drugih žena kojima je okružen i koje ga sve od reda vole, a kojima on ne može da odoli, kasno vraća kući i da je zato razvod braka neizbežan.

Kako dugačije? Arriba mexicooooooo 😊

Moja žena uvek priča
kako lutam na sve strane
Kako za nju ja ne marim
Dođem kući tek kad svane.
Šta se može kad sam stalno
Ja u društvu lepih žena
I kad barem jedna uvek
vuče mene za ramena..

Pomenuti Ljubomir Milić bio je najpoznatiji jugoslovenski Meksikanac i bukvalno je tako izgledao: tanki brčići, meksički sombrero, tradicionalno odelo – čitav folklor Meksika ogledao se na njemu i celom ansamblu Paloma. A i pesme su bile egzotične i sa „ozbiljnim“ porukama: “Ne tešite tuđe žene” (ajde!) “Sam kao vetar”, “Kad je volim neka patim” (saće suze da mi grunu, šmrc, šmrc), “Ljubimac žena” (obavezno) “Nemoj se ženiti” (mnogi bi rekli da i nije loša ideja) 😉 Iako je gdin Milić neslužbeno bio najtipičniji jugomeksikanac, Crnogorac Nikola Karović je takođe kao Meksikanac toliko žario i palio jugoslovenskom muzičkom scenom tog doba da je čak bio pozvan da peva na dočeku meksičkog predsednika Adolfa Lopeza Mateosa. S druge strane i Slavko Perović, jedan od viđenijih jugoslovensih Meksikanaca, u pesmi tvrdi da je baš on pravi Meksikanac,

Ja sam pravi Meksikanac
Ja sam ponos kraja mog
Gde god dođem, svud sam voljen
Svako voli osmeh moj
Imam konja i sombrero
Volim pesmu srca svog
Sve su noći uvek moje
Ja- je takav život moj

Jugoslovenska meksikanska muzika manijačila je skoro deceniju i ko zna koliko bi još dugo ta muzika bila glavni mejnstrim tok jugoslovenske popularne muzike, da se nije pojavio – rokenrol. Mene se lično kao dete nikada nije  dojmilo to puj puj podvriskivanje, mamuze, sombrero ito. Kada sam prvi put na mom radiju sa okom začula zvuke rokenrola sa talasa Radio Luksemburga sve drugo je prestalo da postoji.

Ipak, kao izuzetno interesantna, takorekuć nesvakidašnja pojava u istoriji popularne muzike ostaće zapisana ta decenija meksičke muzike u Jugoslaviji. Junaci ove "sombrero" ere iz 1950-ih i 1960-ih godina bili su Nikola Karović, Slavko Perović, Ljubomir Milić, Miroslava Mrđa, Ana Milosavljević, Nevenka Arsova, grupe "TiViDi", "Tenori" ,"Paloma"...Muziku koja je u zemlju stigla iz revolucionarnog Meksika, zamenila  je prava svetska muzička revolucija-rokenrol. I tu se svaka priča o revoluciji završava.

Adios muchachos, long live r’n’roll!

JJBeba