"Kakva muzika, takva država“- Platon

Kakav bi to svet bio bez muzike? Da je nema, da li bi život bio greška, kako je govorio Niče ili ne bismo imali sa čim da savladamo bol, kako je tvrdio Bob Marli? Muzika je obeležila moje odrastanje, generalno moj život i ne mogu da zamislim dan bez nje. Ne samo dan, nego nijedan tren. I zaista, ništa na ovom svetu ne može tako divno da ispuni tišinu i prekine ćutanje kao muzika, a na ličnom primeru mogu da posvedočim i da leči, što je neka sasvim druga priča.

Italija je značajno uticala na rađanje popularne kulture u mojoj domovini Jugoslaviji. U to mlado vreme zemlje koja se okretala ka Zapadu, Italija je bila posrednik između domaćih i novih kulturnih trendova koji su stizali.
Ovo je blog o jednoj pesmi. O pesmi u vremenu kada sam odrastala i „učila da letim“ i o dve zemlje od kojih je jedna, posle burnih istorijskih događaja, poletela u visine boljeg života i drugoj koja nas je muzikom učila da budni sanjamo slobodu i ostvarujemo svoje snove.
Italija i muzika su sinonimi. Kad’ se dva Italijana svađaju meni liči na pevanje, a iz nekog razloga pojedini jezici se lepše pevaju od drugih, čak i kad ih ne znamo, a italijanski jezik je tu bez premca. Od raznih stručnjaka, muzikologa, nobelovaca, kritičara stižu takve tvrdnje, ali mi koji smo odrasli na Mediteranu to znamo i bez njih. Oduvek.
Dvorište mog detinjstva u Savamali zauzimalo je veliku površinu celog kvarta omeđenog ulicama Trg bratstva i jedinstva (danas Savski trg), Milovana Milovanovića i  donjeg dela Balkanske ulice, do Nemanjine. U tom velikom prostoru mame su tresle tepihe, a mi deca igrali fudbal, basket, ping pong (kako smo zvali stoni tenis), pravili kule i kolače u bazenu sa peskom, krili se po najrazličitijim mestima igrajući se žmurke, „đidali“ u igri klikera, preskakali konopac ili prosto  sedeli na klupama među drvećem. Zimi smo se tu sankali, grudvali i pekli kestenje na užarenoj rešetki koju bi za nas postavljali odrasli. Večno se čula graja i cika dece. Dečaci su vikali  da „ne može iz okiša u okiš“,  a „ema sesesa“ ili  „ja i moja Kata, preko sindikata, preko Crne grore, idemo na more“ pevale su devojčice dok su preskale lastiš. Bilo je to jedno divno dvorište u kome se danas deca ne igraju već služi kao parking ☹

Bio je kraj 50tih, godine kada se u Jugoslaviji posle velikih bura počelo lakše da diše a neki novi vetrovi zaduvali sa Zapada, iz Italije. Kao dete „visila“ sam  u tom dvorištu od jutra do mraka uvek zauzeta nekom od igara. Iz nekog stana, kroz otvoren prozor čula se pesma:
„Volare oh, oh
Cantare oh, oh
Nel blu dipinto di blu
Felice di stare lassù...
Pevao je Domeniko Modunjo a i mi sa njim. Soundtrack tog doba naših žovota,  soundtrack mog ranog detinjstva <3. Ništa nisam razumela, ali pevam iz sveg glasa:

Voooolareeee ooooo, Cantare ooooo

Bilo je toliko radosti u tom našem pevanju i toj samoj pesmi, da uopšte nije bilo važno što ništa ne razumemo, jer kao što rekoh, na italijanskom se najlepše peva i kad ga ne znaš. Na primer, izgovorite to ime - Domeeeeniko Modunjo! Zar vam ne zvuči kao da pevate? 😊 Taj italijanski pevač, tekstopisac, glumac, gitarista, a kasnije i član italijanskog parlamenta, svetsku slavu je dostigao 1958.god pomenutom  pesmom - „Nel blu dipinto di blu” („Volare”) i kao planetarni hit osvojila dva Gremija. Prodata u više od 22 miliona kopija, pesma Volare predstavljala je Italiju na Evroviziji 1958. godine.

A šta nam poručuje pesma „Volare“? Vrlo jednostavno, navodi nas da budni sanjamo. Tekst koji sam kasnije razumela govori o radosti sanjanja i slobodi koja dolazi sa tim snom, jer u svakom snu možemo da odletimo gde god poželimo. A volare znači baš to - „leteti“, leteti sa radošću koja proizilazi iz te metafore. San u koji nas pesma zove je toliko živ da Domeniko sumnja da će iko ikada poželeti da se iz njega vrati. Zove nas Domeniko da zaronimo u kao nebo plavo obojen san i dostignemo osećaj bezgranične slobode. Volare nije samo pesma o običnom letenju. To je metafora želje za prevazilaženjem svakodnevice i ostvarivanjem svih snova koje poželimo. A šta smo mi u našoj zemlji razorenoj od rata i revolucije mogli želeti više sem da u miru proživimo život koji je pred nama, a za koji su toliki ljudi poginuli. Da letimo u bolju i lepšu budućnost ispunjenu bojama sreće. Pesma širi optimizam, širi čežnju za slobodom, toj velikoj ljudskoj težnji koja je kod nas ovih dana aktuelnija nego ikada. To što je pesma prevedna na nekoliko jezika i otpevana nebrojano puta od strane poznatih pevača širom sveta govori o njenoj interkontinentalnoj popularnosti i o njenoj univerzalnoj poruci koja je stigla u srca ljudi cele planete pozivajući nas da sanjamo najviše moguće uzlete uz melodiju koju nosimo u sebi.

"Volare", je najpoznatija italijanska pesma u poslednjih 100 godina, osim mozda "O sole mio", kažu poznavaoci. Sem Domenika Modunja, Volare su otpevale mnoge poznate zvezde tako da je pesma dobila isto toliko popularnih verzija. A pevali su je Al Martino, David Bowie, Gipsy Kings, Dean Martin, Engelbert Humperdinck, Barry White... I svi su je otpevali kao da je njihova. Verzija Din Martina, objavljena odmah 1958. god, mometalno je postala klasik i mnogo je učinila za popularizaciju pesme u SAD. Opušten, mekani vokal, smoking, tamo negde čaša viskija, cigareta koja dogoreva u pepeljari...nonšalancija interpetacije, šarm i elegancija, kakvu je samo Din Martin imao, donosi njegova Volare verzija. 

Dzipsi kings su pak pod uticajem salse koju su promiksovali sa popom napravili verziju za pamćenje. Oni koji sami po sebi deluju kao definicija slobode, uz zarazni ritam sazdan od zvukova rumbe, flamenka i salse napravili su verziju koja kao da je stigla iz Katalonije, podneblja čiju muziku baštine. Bob Dilan pesmu Volare, za koju kaže da je „utopija obojeno u plavo“, opisuje kao prvi psihodelični pop ikada napisan, čak pre i White Rabitt, grupe Jefferson Airplane te u tom smislu možemo slušati verziju koju nam nudi verziju koju nam nudi David Bowie dok nam je soul verziju poklonio neponovljivi Barry White 


O tome kako je do mene u socijalističkoj zemlji sa Zapada stizala nova muzika i nova kultura pisala sam u jedom od prethodnih blogova. Suštinski važno mesto u mom srcu i životu zauzima Italija i o tome ću da posebno da vam pričam. Ne samo zato što nas je geografija granicom vezivala, mediteransko podneblje koje smo delili ili „Trst je naš“ istorija,  već i zato što bez nje ja nikada ne bih bila ovakva.
I Džipsi kings, koji nam negde u svom dvorištu nude Volare kao pop-flamenko, i Din Martin koji sa čašom viskija u ruci vlažno gledajući peva baš tebi i onaj soul Beri Vajta i onaj esid Dejvida Bouvija, sve je to njihovo lično letenje, samo je Volare Domeniko Modunja bilo opšte, zajedničko letenje svih nas.
Od tada pa do danas bilo je još perioda kada je svet zajedno pevao jednu pesmu, ali nikada tako poletno kao te godine i nikada takvu pesmu. Ceo svet je pevajući zajedno leteo plavim oblacima snova ka slobodi. Ceo svet i mi sa njim. To leto kada smo u dvorištu pevali Volare bilo je najboje leto naših  života. Najbolje leto kada je i Beograd bio svet.

dear music, thanks for being there when no one was

JJ Beba