Svi moji prijatelji znaju da sam u Finalu svetskog prvenstva u fudbalu između Francuske i Argentine navijala za Argentinu.To gledanje se odvijalo u jednom beogradskom kafiću na Vračaru, padala je kiša, igralo se na produžetke, pa na penale, bilo je cike i bilo je napeto. Kafić se navijački podelio: bilo ih je više za Evropljane. Čak su i moji fudbalski saborci sa kojima sam gledala tekmu bili za Evropljane. A ja, kao uvek, za Argentinu.

Za Argentinu čak i kad se sudare sa, ovde voljenim, Brazilom..ej čak i sa Brazilom!! Sad, da sam neki veliki fudbalski fanatik, nisam. Da sam neki veliki poznavalac istog, nisam. Znam za Pelea a i za Kempesa znam, ali znam i za Maradonu & Božiju ruku (znala bih odgovor na testu znanja i informisanosti na prijemnom ispitu za filozofski fakultet 😊).
Znam i Mesija, of course. Ali, ipak, pitate se, zašto Argentina? Uvek kad se spomene Argentina, meni se, kao grogiranom bokseru, spuste ruke od neke slabosti, od neke sete, zatvori se grlo, uhvati me neka nostalgija iako nikada tamo nisam bila. Jer gde je Argentina tu je i Borhes*, jedan od mojih omiljenih junaka iz mladosti od koga sam učila. A šta sam naučila?
Naučila sam da je dosadno bti besmrtan, da je glupo biti savršen, da, bez krivice, treba da jedem još više sladoleda i da u proleće krenem da hodam bosonoga i tako da teram sve do jeseni. Rekoh, nikada nisam bila u Argentini, ne poznajem nijednu ulicu Buenos Ajresa, nijedan trg, kamen, ali znam ih sve. Jer Borhes u svojim knjigama hoda Gradom i kad stane da osmotri svod neke kapije od kovanog gvožđa i ja je vidim. Tu sam sa njim. Bila sam sa njim i kad se jedan čovek iz predgrađa, neki” tužni siromah podzemlja, odmetnuo u divlje pustinje na brazilskoj granici i dogurao do vođe švercera”…Svašta sam uzbudljivo doživela sa Borhesom u gradu i u zemlji u kojoj nikada nisam bila. A važno je sećati se mesta na kojima nisi bio.

Argentina je zemlja fudbala, to zna svako dete. Gradovi prestaju da dišu kada se igra derbi i nastaje pampas na ulicama argentinskih gradova kada igra njihov tim.
Ali, ja sam se uvek pitala, kako je moguće da je moj učitelj, najumniji Argentinac, mrzeo fudbal!! Nije mogao očima da ga vidi. Izmišljanje fudbala od strane Engeza smatrao je njihovim najvećem zločinom. Mrzeo je je estetiku te igre, smatrao ju je ružnom. Legenda kaže da je namerno zakazao svoje predavanje u vreme prvog meča Argentine na Mundijalu 78. 😊 Fubal je igra i on ga je mrzeo, ali Borhes nije mrzeo igru kao takvu. Obožavao je onu drugu, tango, onu koja se ne igra na stadionima, koja ne mora da se igra ni u igračkim salama, već na ulici, na trgovima.

Buenos Aires i tango vremenom su srasli jedno za drugo, postali sinonimi a ta čarobna igra ušla je u svaku poru grada, u njegovu geografiju. Možemo ga sresti svuda – dok šetamo autentičnim predgrađima u kojima je nastajao ili u mitskim kafeima gde se odvajkada igrao. Tango u sebi sadrži suštinu svake prave muzike - nekada nežan, nekada žustar, ali uvek autentičan, strastan i senzualan

“Forget your troubles and dance ” poručuje nam Bob Marli smatrajući de nema tog problema i brige koju ples kao rukom ne može da odagna. S druge strane, kada je Dučić rekao da čovek može da peva i kad je žalostan, ali da može da igra samo kad je radostan, očito nije imao u vidu tango. Jer tango je seta, razočaranje. I strast i bol. Tango je čežnja, to su tužne misli koje se igraju, suza u grlu na ulicama Buenos Airesa . Zatvori oči dok gledaš plasače tanga i osetičeš vlažni miris luke i memljive hodnike argentiskih bordela. Oslušni ga, napni se, videčeš vredi - čućeš glasove mornara i teške tovare koji udaraju u kamene ploče lučkih dokova. U svojoj osnovi, tango vizualizuje vezu prostitutke i njenog makroa a onaj originalni, izvorni, kao nepristojan i Nastran, bio je zabranjen. Danas tango predstavlja simbol glamura i elegancije više klase žene u uskoj, svetlicavoj haljini sa šlicevima na butinama, cvetom u kosi i muškarca u fraku, ali onaj pravi, izvorni, argentinski tango je igra gladnih - ples siromašnih sa margine. To je ples imigranata koji su na prelazu iz 19. u 20. vek zapljusnuli obale Argentine odasvuda - iz Aftike, Španije, Italije, Engleske, Poljske, Nemačke, Rusije…...To je miš maš muzike i plesova donetih iz dalekih podneblja Evrope; ubitačan koktel polke, valcera & mazurke, pomešan sa kubanskom habanerom i ritmovima afrike, te crnom muzikom milonga. Oooo koji je to kosmički sudar galaksija!!. Ti mladići, ti siromašni očajnici puni nade ubeđeni da će zaraditi dovoljno novca za povratak u domovinu ili dolazak svojih porodica u obećanu zemlju, utkali su u tango refleksiju svih svojih nada u bolji život; osećaj gubitka, kao i čežnju za dragim ljudima i mestima koje su ostavili negde daleko iza sebe. Ta populacija sitnih kriminalaca, fizičkih radnika, posetilaca bordela, gangstera i gubitnika pravi su vlasnici tanga. To je vlasništvo compadritosa, koji u tom novom svetu, sem soptvenog imena, nisu imali ništa - samo svoj mačo ponos.

U usamljenosti i očajničkoj borbi za svaki novi dan, tu, na ulicama Buenos Airesa, jedina zabava bila im je imitacija igre afričkih plesova. Bez žena, vežbali su između sebe...Sa ulica tango su preselili tamo gde pripada i gde mu je mesto: u bordele, među compadritose. Legenda kaže da su žene u bordelima birale svoje klijente po tome koliko su uspešno igrali tango..

Kada je iz Nemačke pristigo bandoneon, instrument bez koga se tango ne može zamisliti, svet je postao spreman za tango.
Astor Piacola, svirač bandoneona, najznačajniji je kompozitor argentisnkog “novog tanga”. Magija i strast novog Piacolinog tanga u slušaocima budi nostalgiju, a na licu osećamo isti onaj vetar koji su iza sebe ostavljali užurbani imigranti hitajući lukom ka predgrađu Buenos Airesa. Ovaj Piacolin tango više je za uši nego za stopla, on je jedan jedini, argentinski, koji se uvek završi tragično da bi ponovo nastao, još lepši i tragičniji. . A Karlos Gardel, taj otac tanga, nije umeo da otpeva više od dve oktave, ali je zato, govorili su, imao "suzu u grlu" koja nas i danas omamljuje i tera na ples.
Život nas melje, svakodnevica ubija, a kad ne znate šta tada da radite, naređujem vam da zaigrajte. “Prvo zaigrajte. Mislite posle. To je prirodan sled stvari” kaže Beket, a ja verujem Beketu, toj Irskoj mudrici apsurda. Radujte se, smejte se ili tugujte, ali nikako nemojte sami i nikako bez muzike. Pustite je da vas vodi, nek vam u njenom ritmu život prostruji kroz vene, nek obavije bokove, nek se spusti niz kičmu, pustite suzu u grlu da vas povede. Nemojte se stideti, ples je tajni jezik duše. Pa znate li bre da je Brus Li bio prvak u ćaća plesu!!

I da: “Tango je najbolji  izraz  onoga  što  pesnici često pokušavaju da objasne rečima - verovanje da borba može biti  svetkovina”, šapuno mi je jednom Borhes <3


P.S.
 kad u nekom argentinskom kafeu zaigrate tango, javite utiske.

*obožavam ja i Kortasara, mnooooogo, ali to je jedna druga priča. To je isto moja priča o muzici ali nije priča o tangu, to je prića o jezzu koji ću vam  ispričati drugi put.  Možda.

JJ Beba