Šta da vam pričam, nekako od kad’ znam za sebe, što kroz filmove, što kroz muziku, Meksiko je bio prisutan u mom životu. U zemlji u kojoj sam živela, a koja je nastala revolucijom, bliskost sa Meksikom, zbog njegove revolucionarne istorije, bila je neizbežna. Kasnije smo na tu bliskost dodali i ludačko slikarstvo Fride Kalo i Dijega Rivere, njihovu još luđu ljubavnu priču, živote i Trockog, of course, čije reči  „Only revolution ends war“, u vidu gafita, krasi jedan zid negde na Lower East Side-u u Njujorku.

A o Meksiku smo znali da je to zemlja poznata po svojoj bogatoj kulturi, drevnim ruševinama, hramovima Maja, blistavim plažama i neverovatnoj kuhinji. Mnoge zemlje na svetu mogu da se pohvale fenomenalnim turističkim atrakcijama, ali Meksiko vrvi od mesta koje je UNESCO upisao u svetsku klulturnu baštinu: ne samo već pomenute drevne piramide, već i čitave očuvane kolonijane gradove i parkove prirode. U tom smislu UNESCO se baš naradio upisujući u tu listu mnogo različitih stvari u Meksiku. Jedan turističi bedeker kaže da Meksiko nudi sve same suprotnsti: od plaža do planina; od pustinje do džungle; od slatkih do ljutih ukusa, od mogućnosti za osamu do velikih zabava.

Kasnije smo saznavali i za manje očekivane fakte - da zemlja u kojoj se nalazi najveća piramida na svetu nije Egipat već Meksiko - Čolula piramida. Da je pored španskog u njemu u upotrebi još 69 autohtonih jezika; da je to zemlja u kojoj ima ogroman broj muzeja, možda najviše na svetu i da je, zamislite, televizor u boji izmislio Meksikanac, Giljermo Gonzales Kamarena, rođen u meksičkom gradu Gvadalahara, Halisko. Godine 1940, tada 23-godišnjak je zatražio patent za prvi sistem za prenos slike u boji, koji će kasnije biti korišćen u svemirskom brodu Voyager 1 😊

Svi znamo za tacose, enchilade, čuveni namaz gvakamole, njam, njam...Tradicionalna meksička kuhinja je jedinstvena i cenjena i izvan Meksika, a UNESCO ju je 2010.god uneo na listu nematerijalne kulturne baštine i tako postala gastronomska baština celog sveta. Autohtoni sastojci uključuju kukuruz, čili paprike, avokado, pasulj, kakao, kao i još mnogo toga drugog potiče iz Meksika. Koreni te fenomenalne kuhinje vuku još od kolonijalnih vremena, kada se španska pomešala sa lokalom kuhinjom stvarajući ovaj jedinstveni mix.

Nema zemlje na svetu, kafića, restorana koji na svom meniju nema makar neku meksičku đakoniju ili iz koga se ne širi miris takosa, kesadiljasa, mole ili nas vreba buritos, po neka salsa ili antohitosi, mala kukuruzna peciva sa sitno seckanim mesom i jakim sosovima, koje se jedu prstima. Pre dva leta u Parizu, gde nas vreba najlepša kuhinja na svetu, u kafeu u kome je sniman kultni film "Amélie Poulain", Café des Deux Moulins, odmarajući se od cunjanja Montmartrom, pojela sam tako dobru gvakamolu da je to bila čista poezija, kao i sam Amelie film. Umačuči naćose u istu imala sam samo jednu misao na umu: „Salsa now, siesta later“, baby.

Neki za Meksiko kažu da je to zemlja „gde sunce greje najlepše, gde su margarite hladne, a pesak topao“. E na tom toplom suncu i mekanom pesku mogu se čuti najlepši tonovi marijača, malih muzikih sastava. Sviran uglavnom žičanim istrumentima, taj jednistven meksički zvuk pojavio se sa početkom 1800-tih godina kao mešavina domaćih, lokalnih tradicija i stranih uticaja. Pevanje je dodatao kasnije, a trube, koje su sada veoma važne, našle su svoje mesto u ovim sastavima početkom XX veka kada su i obična, bela, seljačka odela marijači muzičara zamenjana odećom kauboja Haliska: uniformama sa uskim, ukrašenim pantalonama, čizmama, širokim leptir mašnama, sombrerima i kratkim jaknama. Ovakvog izgleda i muzičkog stila marijači su dobili nacionalni značaj prvom polovinom 20 veka i UNESCO je ih je takođe priznao kao svetsku nematrerijalnu kulturnu baštinu.

A kako red nalaže i Bog zapoveda uz marijače se obavzeno pije tekila, čuveno meksičko piće napravljeno od biljke plave agave zbog koje, kažu, ljudi čine najluđe stvari 😊 Najbolja tekila na svetu se pravi u gradu Tekila, po kome je piće logično i dobilo ime, u državi Halisko i ima je različitih ukusa. Nisam neki ljubitelj tekile i nisam je pila nekim tempom koji bi me uzdigo do poznavateljke iste, ali kad sam je pila, pila sam onu sa ukusom marakuje. Doduše, nisam je pila u Meksiku, već u San Franscisku, ali i to se računa, tekila je tekila. 😊

Kopmlet- so, tekila & limeta, važi za jedan od najzanimljivijih načina ispijanja žestokog alkoholnog pića i predstavlja svojevrsni ritual. Kako dolazim iz zemlje gde je oštro piće- rakija obavezan inventar svake kuće, što za piće, što kao lek ili za obloge, i nije da ne znam šta znači oštrina alkoholnog pića, ali kada sam prvi put eksirala tekilu, onako nadmeno, kao ja sam rakija girl, kad se nisam onesvestila. Ta prva tekila nije bila sa ukusom, već neka obična i bilo je kao da sam popila flašicu acetona. Munje su mi iskale iz galve. Iako je je jedan lik na pitanje: zašto so i tekila? reko „ Because that *hit tastes nasty by itself“ 😊jedan od primarnih razloga je da so ima sposobnost da smanji opekotine koje mogu nastati od jakog alkohola a limun da smanji peckanje u nepcima bez koga sve može da izgleda kao da ste u usta sasuli tubu ljute wasabi paste.