Ne znam vi, ali ja često u dokolici, ako nisam u gym-u, ili negde na kafi, ili ako ne čitam knjigu ili ne krckam orahe u nekoj prilici, znam da maštam kuda bih pobegla od kišnog dana kakav je ovaj dok ovo pišem. Kojim pogledom bih da zamenim ovaj krajolik koji poznajem kao svoj džep i malo mi je dosadnjikav? Priznajem sve me vuče: i nebo koje je naopačke u Australiji i aurora borealis na oba pola, ali i zidovi nekog drevnog grada kakvih ima tušta i tma svuda po svetu.
Ima taj sterotip da je tamo dosadno, da nema nekog velikog i uzbudljivog izazova koji bi nas naterao da odemo tamo. I onda se zapitam šta je znam o toj zemlji? Mislim, znam ono osnovno, gde je, šta je, imala sam geografiju u školi, naravski, ali zašto da odem baš tamo sada kada pada kiša? Tamo mora da je mnogo dobro i bogato kad ih nema po medijima. Nema nekog rusvaja u zemlji, nema frke, ili nam se barem samo tako čini. Čoveče, toliko mora da im je dobro i stabilno da ni vladu ne moraju da imaju. Jednom su tako čak 652 dana bili bez vlade. Ladno! 😊 A pride, nemaju jedan, na primer, belgijski jezik, već imaju čak tri -francuski, nemački i holandski. Ono po čemu su opšte čuveni je ono što mene uopšte ne zanima - to su pivo & čokolada. Mislim, čokoladu sam odavno prestala da jedem, a nije da nisam znala za "Seku i Braco" čokoladu ili za "Kraš" čokoladu sa rižom koju nisam volela..."Milka" je došla kasnije. Ali kažu belgijska! E, to da probaš pa da mreš. Ja? Ma kakvi, no me interesa, mogu da prođem pored iste „k’o pored turskog groblja“. Isto je i s' pivom. Pivo i ja smo odavno posvađani, uvek mi je bilo gorko, a i ukus mi bljak. A i pivo nije votka pa da udara 😉 Mada ni alkohol više ne pijem uopšte. Znala sam za zidarsko pivo, "Zaječarsko", "Nikšićko", šta ćeš više? Kažu da u Belgiji postoji sijaest malih i velikih pivara, da imaju preko 1000 vrsti piva, te da se svaka vrsta pije iz posebne čaše samo za tu vrstu napravljenu, i da će Belgijanac da se naljuti ako pogrešiš čašu!! Neka hvala. Javite mi, please, u vezi sa tom čokoladom i tim pivom gde grešim, šta gubim od života?
Sine mi da znam najpoznatijeg Belgijanca ikada, ali da ne moram zbog toga da putujem u Belgiju. Ustvari, ne moram da putujem nigde. On je belgijska izbeglica koji je došao u London da bi započeo karijeru najpoznatijeg privatnog detektiva. Na Herkula Poaroa mislim, pogađate. Ta mala nadrndana, arogantna belgijska sveznalica sve je nervirao. Bio je najbolji u svemu i bio je svestan toga, brkove je pazio takvom opsesivnom pažnjom da nas je sve izluđivao... pa taj hod, taj višak kilograma, dežmekast, ne pitajte, obožavali smo tog čovečuljka. A on lično, toliko je bio dosadan i nametljiv da je nervirao čak i svoju kreatorku Agatu Kristi koja je u 33 knjige pokušavala da ga se otarasi, da ga ubije, ali nije mogla jer su izdavači i čitaoci prosto ludovali za njim.
I tako razmišljajući o znamenitim Belgijancima - Hektoru Poarou i Štrumfovima,* preko čokolade i piva, naročito zbog piva, pala mi je na pamet jedna misao na koju sam davno naletela. Kao velika zaljubljenica i poštovateljka jazz muzike, pročitala sam vazda neke knjige, kritike i članke o svemu i svačemu iz te oblasti i u tim čitanjima naletela da je jedan engleski pisac, Arnold Benet, koji, btw, deli čast sa Djoakinom Rosinijem da su za njega kreirali jelo omlet, izrekao tu misalo koja mi pala na pamet a u vezi sa pivom: „The saxophone is the embodied spirit of beer” iliti “Saksofon je otelotvoreni duh piva”. I onda baaaam! Pa daaaa, čoveče, muzika, saksofon, pa taj instrument je izmislio Belgijanac, Adolf Saks. Kakvi me, bre, izmišljeni likovi spopali, ta država ima prave, velike ljude koji su vazda zadužili čovečanstvo. I to dva rođena Belgijanca, meni draga i to oba iz oblasti muzike: pored pomenutog Adolfa Saksa tu je i Django Rajnhart. Ali to nisu makar kakvi ljudi, to su ljudine, borci kakve svet ne viđa svaki dan. To su ljudi koji su svojom borbom, svojim životom i talentom zadužili svet i pokazali kako se ne odustaje čak i kad život pokuša da te ponizi.
Čarli Parker, Art Peper ili Vejn Šorter, moji omiljeni saksofonisti, ostali bi nepoznati da nam u Briselu 1846. godine Adolf Saks nije poklonio instrument koji je po njemu dobio ime saksofon. Da muzika daje dušu Svemiru smatrao je Platon i izumitelj saksofona se mnogo puta borio da ostane u životu zarad te duše. Da bi oplemenio svet i promenio istoriju muzike Adolf Saks je morao čak sedam puta da pobedi smrt. Prvi susret sa smrću Adolf je imao još kao beba dok je učio da hoda, pao niz stepenice, udario glavom u oštar kamen i na opšte iznenađenje bližnjih ostao živ. Kada je imao tri godine, misleći da je mleko, popio je čašu razređene sumporne kiseline, a vrlo brzo potom progutao i metalnu kopču. I taman kad se oporavio od svih ovih nesreća dogodila mu se nova - eksplodiralo je bure baruta! Takođe je pao i na usijanu žicu gvožđa koja mu je izgorela pola lica, a tri različita puta legao je u sveže nalakiran krevet i sam bog zna kako se svaki put posle toga probudio. I to nije sve- pao mu je crep na glavu prilikom jedne šetnje a i zamalo se jednom nije udavio u reci. Uz veliku volju i borbu Adolf Saks nije dozvolio da ga svemir osujeti u nameri da širi lepotu, nastavio je da osmišljava instrumente i uprkos prognozama rođene majke, umro u osamdesetoj godini.
Sa osamnaest godina poseduje i odelo i sopstvenu kuću na točkovima ispunjenu šarenim papirom od koga Bela, Djangova žena, pravi veštako cveće koje prodaje. Jedne pijane noći Django ruši sveću, šareno cveće se pali, a kola postaju svetleća buktinja čiji plamenovi ližu novembarsko nebo. Opekotine drugog i trećeg stepena unakazuju njegovo telo. Paralizovana desna noga i izgoreli prsti leve ruke su od muzikanta Djanga načinili invalida kome preti amputacaja noge. Svi misle da je sa muzikom završeno... Ali, taj “ludi Manuš” odbija operaciju i za godinu dana mukotrpne rehabilutacije uspeva da prohoda. Kada mu godinu dana kasnije brat pokloni gitaru, vežbajući ruku uz danonoćno sviranje i teške bolove, Django razvija nov muzički pravac - gypsy jazz (ili gypsy swing), a iz muke ukočenog drugog i trećeg prsta leve ruke razvija potpuno novu tehiku sviranja gitare: sa dva zdrava prsta svira solo, a onim ukočenim drži akorde. Svoju manu pretvara u vrlinu, u pobedu. I to kakvu pobedu! Tako virtuozno, tako moćno, tako muzikalno....Ostalo je istorija....
Kad budete sedeli u nekom belgijskom parku, ili ispijali pivo u nekom belgijskom kafeu, stavite u uši neku Djangovu gypsy swing numeru ili muziku predivnog Vejn Šortera i videćete kako vam tada ni kiša ne može ništa.
* Da, ta mala plava stvorenja koja žive u kućama od gljiva i njihov neprijatelj Gargamel, takođe su belgijanci.
JJ Beba
