To crveno što vidimo na Mesecu, romantično rečeno, su “svi sumraci i sva svitanja koja se na Zemlji dešavaju u isto vreme“ i reflektuju na Mesecu, kaže nauka. Ali nisam to crvenilo imala u vidu, mada nema ništa romantičnije i ljubavnije od pomisli na Mesec a s’ njim i na ljubav što ne prestaje. U stvari, mislim na kalendarski mesec koji u našem saznanju slovi za crveni, a gde je Oktobru dopalo da odnese šnjur. On je dograbio tu zaslugu naziva crvenog zbog slave Oktobarske revolucije koja je crvenom bojom obojila pola sveta. Kasnije je tu slavu crvenila Oktobra podržao i film „Lov na crveni Oktobar“ koji opisuje lov na sovjetsku podmornicu koja je nevidljiva na sonore a koji je kasnije osvojio Oskara i zaradio gomilu para na box office-u. A i Šon Koneri, glumac u tom filmu, dao je nemerljiv doprinos slavi crvenilu oktobra.
Takođe, „Crveni oktobar“ je bio i naziv softvera koji je špijunirao računare diplomatskih i vladinih institucija širom sveta. Lično mislim da je sve to samo pakost od strane oktobra, jer mesec koji s punim pravom zaslužuje jedini da nosi tu boju je Juni. Iako je otobar moj privatni mesec, moj voljeni mesec je juni i njime se  bavim jer je u njemu rođena moja duša i moj san <3 a obožavam i sve druge razloge vezane za njegovo crvenilo.

Da je juni crveni mesec svetu je objavio divni mađarski filozof Bela Hamvaš: „Kao što je Maj zelen a Avgust zlatno žut tako je Jun crven“, kaže filozof. To je mesec crvenog voća, stižu trešenje, višnje, jagode, maline, ribizle i taj spektakl u nama budi ushićenje. U junu cvetaju bulke a jagode su prvo voće koje stiže u proleće i najukusnije su u junu kada ih i treba jesti. One nam se prišunjaju nekako odjednom, pa i ako znamo da su tu, iza ćoška, uvek nas iznenade i razvedre posle nekih tmurnih, kišnih dana.

Kada ih pogledom spazimo na nekoj tezgi na pijaci ili u radnji, učine da srce zaigra od radosti. Stari Rimljani su verovali da imaju lekovitu moć i njima su lečili sve- od depresije do bola u grlu, a Bela Hamvaš je znao i kako se pravilno jedu, ali o tome kasnije. Esej im je posvetio. Zato što u svima nama, čak i na pogled, bude tako veliku radost, Hamvaš je smatrao da jagode, to ludo crveno voće, mora da su Božija užina. Tvrdio je da su jagode „Božiji čalabrčak“ : „Kada se Gospod Bog probudi posle dremuckanja nakon ručka, tada jede jagode za čalabrčak. Postave se na senovitu terasu, iznad stola se nadvila grana oraha, tu on jede malom kašikom, pre nego što opet krene u vinograd. Jer ako neko ne zna, Gospod Bog obavlja rad najvišeg reda na svetu, odnosno on je vinogradar. Posle čalabrčka, smirena stomaka i raspoloženja, zadene rafiju za pojas, stavi makaze u džep, uzme motiku i krene među čokote….” Bog je u jagodama. 😊

Potvrdu da je Hamvaš bio u pravu i da jagode jesu božije voće možemo naći u njihovom obožavanju na svakom koraku i u svakom kutku sveta; u osmehu kada ih ugledamo u značaju koji im dajemo. One su nagoveštaj leta, bosih nogu i lakoće bivanja.U tom smislu u Belgiji postoji muzej posvećen jagodama, gde se u prodavnici koja se nalazi u sklopu Le Musée de la Fraise (Muzej jagoda) može kupiti sve od jagoda - od džema do piva sa ukusom ovog voća, a na Vimbldonu, tom najpoznatijem i najstarijem teniskom turniru na svetu, jagode su, barabar sa teniserima, zvezde turnira još od 1877.god od kada caruju nepromenjene tradicije ovog veličanstvenog takmičenja.

Prisustvo kraljevke porodice, obavezno nošenje bele opreme, mladi skupljači loptica, Centralni teren, čuveni PIMS, piće kojim se gasi žeđ na toplom vimbldonskom danu a koji se sastoji od džina, mnogo leda, par listića nane, nekoliko kriški narandži & krastavaca i još čuvenije jagode sa šlagom su tradicije koje su od ovog turnira načinile jednu od najvećih turističko/ kulturno/ sporskih atrakcija na svetu. I naravno šampanjac. Zbog svega toga osvajanje ovog nezvaničnog prventsva sveta u tenisu je san svakog ko je ikada poželeo da se profesionalno bavi “belim 

sportom”. Tenis igram od ranih tinejdžerskih dana, ali pre nego što sam uopšte zaigrala na teniskim terenima Kalemegdana, ozbiljnije sam se sa njim susrela gledajući vimbldonske prenose na c/b televizoru marke "EI Niš", na programu Televizije Beograd, u socijalističkoj Jugoslaviji, uz tradicionalne komentare čuvenog novinara Miroslava Radojčića.

Od njega sam naučila čudna pravila tog divnog sporta, kojeg je nazivao belim, pa brojanje poena...Saznala sam ko je ko, ko su sva ta imena istorije tenisa, ali Miroslav Radojčić je sa istim žarom i poznavanjem kojim je komentarisao tenis, igrače i igru, komentarisao i vimbldonsku tradiciju jagoda sa šlagom. Jest spominjao i to piće, ali meni to ništa nije značilo kao jagode. Najviše mi se dopalo to što sam saznala da je u duh vimbldonskog teniskog spektakla utkana tradicija malih stvari (u bojama) - zelena trava, bela odeća i crvene jagode sa šlagom. A iste sam obožavala, a ko nije?! Majka mi ih je spremala sa prah šećerom i slatkom pavlakom, koju je kupovala na pijaci Zeleni venac i rukom mutila u šlag, a ja jela dok sam satima hipnotisana gledala TV prenos.

U Engleskoj se jagode, sa onim što oni zovu cream (kajmak, skorup) kombinuju od 1509. godine i ne samo da su oduvek užina za „obične“ građane Engleske koji u „civilnom“ životu svakodnevno gutaju tone jagoda with cream, nego su postale obaveza za sve koji ikada nogom kroče na Vimbldon. Kako izgleda, ta tradicija koja je počela s prvim turnirom 1877. godine nema nameru da uskoro bude prekinuta. Velika popularnost jagoda u Engleskoj je mitska, ima ih u izobilju, stižu početkom leta, u idealno vreme za uživanciju u njima na travi i suncu. Popularna legenda kaže da je kralj Džordž V prvi koji je predstavio jagode na dvoru, ali zapravo Vimbldon je taj koji je jagode sa šlagom učinio istorijskom činjenicom Ujedinjenog kraljevstva, jer su ih na Vimbldonu jeli vekovima. To nije samo fact to je The fact. Zakucano! 🔨

E sada, jela sam ja u Engleskoj nekoliko puta te njihove čuvene jagode sa šlagom, ali ne mogu da kažem da sam pala u nesvest. To definitivno nije bilo ono šta sam očekivala, ono na šta sam naučila kod moje majke ili kako se sprema u Srbiji. Pitala sam se „pa zbog kog đavola oni tamo na Vimbldonu satima stoje u redu da ih kupe kad to uopše nije To“! Nesporazum je bio oko onog with cream što ja podrazumevam kao šlag a to with cream, tamo gde sam jela, uopšte nije bio šlag, već nešto belo, slatkasto i vodnjikavo, više nalik nekom mleku, nego dobro umućenom šlagu. Za to sam odmah okrivila domaćicu koja pojma nema da kao čovek ulupa pavlaku u čvrst šlag, onako kako Bog i moja majka zapovedaju, nego se to razlivalo svuda po meni i činiji. Posle mi bilo krivo, pojela sam se k’o mlad Mesec, jer nije domaćica kriva, to nije šlag u našem shvatanju tog pojma, to je nešto više kao kajmak, skorup, tečna pavlaka i tamo se TAKO jedu jagode.

Tako se prave vimbldonske jagode i cream-om se zalivaju iz bokala. Morala sam biti otvorenijeg uma a ne zaslepljena učenjem mog filozofa jagoda koji je smatrao skorup neprihvatljivim za Božiju užinu. Njegov recept za idealan Božiji čalabrčak je bio da se na pola kilograma apsolutno zrelih jagoda lagano, po slojevima, pospe 150 grama čećera u prahu, pa se jagode blago prignječe da puste sok i onda preliju šlagom. Nikako skorupom, filozofira Hamvaš, „jer oni koji daju prednost skorupu ne razumeju suštinu jela. Jun nije mesec prožet šećerom, nego mesec nežno svežeg i blago kiselkastog voća gde skorup s jagodama upućuje na pogrešan ukus”. I šta sad, moliću lepo? Kako ja da se postavim jer se po Hamvašu ovako jedu jagode: “…Može se staviti sloj jagoda, pa sloj šećera i sloj pavlake…drugi ostavljaju celo voće i pavlaku stavljaju na vrh kako bi curila, rastopila šećer i izvukla sok iz jagoda. Na dnu posude skupi se napitak ružičaste boje i najispravnije je ako ga čovek, pošto je pojeo jagode, uzme onakvog kakav je, ne jedući ga kašikom, nego ga popije. To je savršen završetak čalabrčka” 😊

Znam, sada ćete reći da o jagodama meditiram u fazonu “kiselog grožđa”, jer nikada nisam prišla Vimbldonu i još manje jela jagode tamo gde su najčuvenije na svetu, nego se zamajavam skorupom i filozofom pošto zavidim svakom ko je ikada ušao All-England Club, gledao tenis i satima čekao u redu da uzme svoj deo Vimbldonske tradicije.

U pravu ste. Ono što je istina jeste da vimbldonske jagode JESU Božji čalabrčak, jer se po Božjem zakonu Bele Hamvaša jedu u najbolje vreme kada se jedu - u Junu kada su najslađe, kada "podnevna toplota malo popusti i vazduh postane lakši". Realno, možda će moj fazon kiselog grožđa jednom nestati kada u taj topli vazduh posle neke vrućine, makar na Henmanovom brdu, na velikom ekranu budem pratila neki meč i izvaljena na travi budem jela originalne, najčuvenije jagode with cream na svetu, taj pravi Boži čalabrčak..