Pogled sa margine

I ako često neprimetni, mali trenuci nose u sebi posebnu lepotu. To može biti miris sveže pečenog hleba koji se širi iz male pekare u tvojoj ulici, ili kloparanje klompi niz drvene stepenice kuće u jednom dalmatinskom selu. Iako male, te stvari imaju moć da nas podsete na jednostavnost života i na to koliko nas te “sitnice” mogu ispuniti. Ja lično mogu satima da posmatram biljke koje samoniklo niču iz asfalta i šire priču kako je moćna snaga života koja sama pronađe svoj put i u nemogućim uslovima.

J ednog vrelog letnjeg popodneva, pre petnaestak godina, na ćošku moje ulice, pored kontejnera, stajala je kutija prepuna starih singl ploča. Bila sam zapanjena da neko uopšte može ploče da baci u đubre! Ejjj da baci muziku!! Nevera ☹ Po sadržaju ploča sabijenih u kartonsku kutuju, celo jedno vreme 50ih i  60tih god prošlog veka bilo je izbačeno na ulicu. Nečiji život, nečija mladost stajala je zafrljačena pored kontejnera!! 

Svanuo je 1. januar. Jutro je, vreme buđenja nepoznato. Budiš se jer ti je tog trenutka, zbog nespuštenih roletni, svetlo neprijatelj br 1. Čkiljiš. Soba liči na mešavinu ostave i hangara u kome NASA sklapa Apolo ili možda kao landscape posle atomske s’leva. Boriš se sa jastukom, krvave oči peku dok se pitaš „Kakvo je ovo ludilo?“ ☹ ali zapravo shvataš da si ti taj koji je lud... Po prvi put ove godine si u kupatilu pogedao sebe u ogedalo sa kajanjem i ponosom.

Šta da vam pričam, nekako od kad’ znam za sebe, što kroz filmove, što kroz muziku, Meksiko je bio prisutan u mom životu. U zemlji u kojoj sam živela, a koja je nastala revolucijom, bliskost sa Meksikom, zbog njegove revolucionarne istorije, bila je neizbežna. Kasnije smo na tu bliskost dodali i ludačko slikarstvo Fride Kalo i Dijega Rivere, njihovu još luđu ljubavnu priču, živote i Trockog, of course, čije reči  „Only revolution ends war“, u vidu gafita, krasi jedan zid negde na Lower East Side-u u Njujorku.

Mama me je sa pet godina odvela u „Dom pionira“ da učim engleski jezik i to mi, i ako je bilo na uštrb igre u dvorištu, uopšte nije teško padalo, naprotiv, obožavala sam. “My name is Mary. I am Mery Bell. I am a pupil“ su bile prve engleske rečenice koje sam naučila iz udžbenika engleskog jezika za decu, kojeg sam nasledila od sestre, a koja je pre mene, naravno, na tom istom mestu učila engleski.           

Polja zauvek

Ok, perfektuirali smo: jagode su sa šlagom i najukusnije su u Engleskoj, na Vimbldonu. Da bi srećnici koji uspeju da uđu u kompleks All-England Club-a  uživali u njihovoj lepoti, više od 170 000 jagoda dnevno svakog dana, tokom turnira, mora da se transportuje do devet vimbldonskih barova. Posetioci tada satima čekaju u redovima da ih kupe i da na toplom vimbldonskom suncu uživaju u tenisu, jagodama i neizostavnom šampanjcu.

Ne znam vi, ali ja često u dokolici, ako nisam u gym-u, ili negde na kafi, ili ako ne čitam knjigu ili ne krckam orahe u nekoj prilici, znam da maštam kuda bih pobegla od kišnog dana kakav je ovaj dok ovo pišem. Kojim pogledom bih da zamenim ovaj krajolik koji poznajem kao svoj džep i malo mi je dosadnjikav? Priznajem sve me vuče: i nebo koje je naopačke u Australiji i aurora borealis na oba pola, ali i zidovi nekog drevnog grada kakvih ima tušta i tma svuda po svetu.

Svi moji prijatelji znaju da sam u Finalu svetskog prvenstva u fudbalu između Francuske i Argentine navijala za Argentinu.To gledanje se odvijalo u jednom beogradskom kafiću na Vračaru, padala je kiša, igralo se na produžetke, pa na penale, bilo je cike i bilo je napeto. Kafić se navijački podelio: bilo ih je više za Evropljane. Čak su i moji fudbalski saborci sa kojima sam gledala tekmu bili za Evropljane. A ja, kao uvek, za Argentinu.