S at iliti časovnik nije samo običan instrument za merenje vremena. Ne samo da simbolizuje ritam života i prolaznost sat je i podsećanje na vlastitu ograničenost, što nas posebno nervira. 😉 Iako na prvi pogled deluje kao jednostavan uređaj koji nam pomaže da pratimo sate i minute, organizujemo svoj dan, sat je u suštini mnogo više od toga.
To je tihi svedok svakog našeg dana, posmatrač svih naših trenutaka - od onih laganih, smirenih, do brzih i uzbudljivih. Sa satom vreme nije samo apstraktni pojam već postaje konkretna pojava koja se može videti i osetiti. Svaki okretaj kazaljke govori nam da ništa ne ostaje isto, da se svet kreće napred, da svaki trenutak nosi svoje značenje, ali i da nas podseti na sve što se ne može ponovo doživeti.
U mnogim kulturama, sat je simbol samog života -stalnog, neprestano tekućeg. Pokazuje nam da je svaki trenutak dragocen i da naš odnos prema vremenu nije samo tehnička stvar, već duboko emotivan i filozofski, čak.
Sat je i podsetnik na našu smrtnost, ali i podsetnik na sposobnost da možemo da utičemo na našu sudbinu. Možemo da se borimo protiv vremena, da pokušavatmo da ga usporimo ili da ga zadržimo, ali upravo u tome i jeste njegova snaga - on je neumoljiv, ne zastaje i ne čeka. U svojoj jednostavnosti sat je duboko filozofski jer nas izaziva da preispitamo kako koristimo vreme koje nam je dato, i na koji način, kroz naše postupke, pravimo izbore, kako oblikujemo svoj život.
Dakle, ustanovili smo - sat nije samo instrument. On je naš saputnik na putovanju kroz život, podsetnik da vreme nikada ne stoji, ali je i poziv da živimo punim plućima dok to vreme još traje. Da bi merili vreme preciznije, ljudi su osmišljavali razne načine iz kojih su nastajali prvi časovnici. Bilo senkom koja pokazuje položaj sunca na nekoj skali pa izmislili sunčani časovnik, bilo vodom koja curi iz jedne posudu u drugu pa smislili vodene satove (klepsidre) ili peščane, gde pesak curi kroz uzak deo staklene cevi u drugu, sve je to bio put ljudske snalažljivosti da se uhvati u koštac sa protokom vremena i izmeri ga.
A možemo li zamisliti civilizaciju bez vremena i satova? Kakva bi to ludnica bila, u najboljem smislu te reči! Niko ne bi znao šta to znači biti ili stići „na vreme". Da li bismo dolazili na posao kad nam padne na pamet? Možda bismo kolektivno prestali da brinemo oko „deadline-a“. A Sastanci? To bi možda postao fenomen poput „hajde da se nađemo kad budemo oboje slobodni, ali hajde da pozovemo i još nekoliko ljudi“. 😊 Zamislite društvo u kojem je najvažnija stvar da se probudiš, ali ne i vreme kada se budiš. Možda bismo svi imali „probudćemo se kad nam se ćefne“ rutinu i trčali kroz dan bez žurbe... A da li bi sve bilo opuštenije? Možda bi postojali novi pojmovi kao: „Dođi kad se naspavaš" umesto: „počinjemo u 9!" Radili bismo kad se osetimo kreativno, a ne zato što moramo i možda bi svuda bilo mnogo više umetničkih projekata i veselih plesova na trgovima! 
Bez satova, sve bi postalo, hmmm, fleksibilno. Verovatno bismo razvili sopstvene unutrašnje satove koji bi nam govorili kada je „dobro vreme za sve", a ostatak dana bi bio, slobodno rečeno, vođen spontano. Pretrpani rasporedi i svi ti tzv „skalirani planovi" bili bi prošlost. Ako ti se ide na kafu u 2h popodne, značilo bi da je to baš pravo vreme. Ako ti se ide na plivanje u 3h ujutro - i to bi bilo potpuno u redu.
Mogli bismo da zaboravimo na rođendanske poklone, off course! Možda ne bismo znali ni kada je rođendan, jer ko bi znao da li je prošla godina? Bilo bi mnogo više spontanih „srećnih trenutaka“ bez razmišljanja o tome koliko je sati. Da ne pominjem da ne bismo ni shvatili koliko je prošlo vremena dok smo sedeli u kafiću, jer zašto da nam sat pokvari uživanje? 😊 S druge strane, verovatno bismo morali da razvijemo nove društvene norme, kao što su „dajte mi znak kada je vreme da odem", jer je teško otići kad nemaš pojam koliko je vremena prošlo. Možda bi se ustanovila nova društvena pravila: ako neko kaže „to je bilo pre dve oluje", svi bismo znali da je prošlo nekoliko histeričnih ciklusa (ne)vremena. Jednostavno, možda bi civilizacija bez vremena bila mnogo više utemeljena na improvizovanim trenucima nego u besnom trčanju za nekim satom koji je zauvek protiv nas. 😊 Da li bi sve bilo puno smeha, zabave i opuštenih ljudi koji nikada ne žure?... osim možda, kad naiđe neki uragan, tornado ili neki nepredvidivi prirodni fenomeni. 
Jedino mesto na svetu bez vremena nalazi se na severu Norveške, u Arktičkom krugu. Na ostrvu Somaroj, malo poznatom ribarskom mestu neverovatne lepote, ne postoji tradicionalno 24 časovno poimanje vremena. Kao simbol odluke da zaborave na vreme, stanovnici Somaroja skinuli su svoje satove i okačili ih na most koji vodi ka ostrvu.
Ako posetite ovo mesto tokom leta doživećete 69 dana neprekidnog ponoćnog sunca i više od 70 dana polarnih noći. Da bi se potpuno uživalo u svetlom letu Vlada ostrva ne zahteva da prodavnice i škole rade u određenim satima i to se naziva „ogledalo bezvremnosti“. Od novembra do februara svaki put kad otvorite vrata možete videti zanosnu polarnu svetlost i zato je ovo maleno ostvro prepoznato kao najlepše ostvo polarne svtelosti na svetu. Niko vas ne požuruje da nešto uradite u stalno određeno vreme, nema jutrnjih satova, nije potrenbo pratiti strogu rutinu. Čak i da je sve ovo samo pusta želja, da ne postoji, meni je to poput bajke. Jer, na ovom mestu vreme drhti od straha pred snagom prirode, a pod tim nestvarnim polarnim nebom ljubav dobija potpuno novu definiciju. Svuda okolo je nestvarno izobilje: izobilje pogleda, svetla, zvukova prirode, a ipak sve je mnogo tiše nego bilo gde drugde na svetu jer nema mesta za nebitne stvari. Sabijeno u jednom trenutku svuda se oseća prisutnost emocija, povezanosti,večnosti. 
Ako bi naše ruke mogle da zagrle svu tu lepotu, sve te momente u ovom malom delu sveta, mogli bismo da kažemo da smo se kao nikada do sada beznadežno zaljubili.
I zato, ne moraju baš svi satovi da nam služe za oprdavdavanje loših odluka, za izgovor za kašnjenje, za ono nervozno „upppps imam još samo 5 minuta“. Zapravo, sat je najbolji trik koji je ljudska civilizacija ikada smislila- dalo nam je iluziju da možemo da stignemo vreme.
A ti? Da li ti gledaš na sat da bi saznao koliko je sati ili koliko još ima vremena do sledeće pauze? 😉
I zato, ne moraju baš svi satovi da nam služe za oprdavdavanje loših odluka, za izgovor za kašnjenje, za ono nervozno „upppps imam još samo 5 minuta“. Zapravo, sat je najbolji trik koji je ljudska civilizacija ikada smislila- dalo nam je iluziju da možemo da stignemo vreme.
A ti? Da li ti gledaš na sat da bi saznao koliko je sati ili koliko još ima vremena do sledeće pauze? 😉
JJ Beba 🕒
