Pogled sa margine

Postoji nešto neizrecivo čarobno u trenutku kada ti  sladole dotakne usne. Kao da vreme stane u tom trenutku a svet se istopi u nijansama vanile, jagode ili čokolade. To nije samo hladna slast-to je uzdah leta, i što se mene tiče, to je kap zadovoljstva koju su sami bogovi spustili na zemlju kako bi nas podsetili da raj još uvek postoji.
U tom kremastom vrtlogu aroma krije se čista romantika. Ljubav na jeziku, prolazna i večna u isti mah. Kao prvi poljubac pod zalazećem suncu ili ruka drage osobe koja dotakne tvoju dok zajedno birate ukuse negde u nekoj poslastičarnici. Pistaći i nežnost. Lešnik i tišina razumevanja. Borovnica i smeh.

Kako provejavaju sećanja na Italiju, koju by the way uvek doživljavam u sunčevim bojama, i kako je stiglo još jedno leto donoseći sa sobom tople letnje noći, uz samu pomisao na nedavne kiše koje su ostale iza nas, prvo osećanje koje me radi je seta i kao u pesmi pojavi se misao o “senzualnosti očajnih života”…No, dolazeća sreća letnje slobode i lakoća letnjeg bivanja, nadmašuje sve mračne asocijacije- vadim šarene perle, izvlačim kofere iz budžaka. Čak i zimi, kad samo pomislim na ukus leta, uspevam da se podignem i prevaziđem očajanje zbog hladnih košava i kišnih dana. Jer, ova osoba mrzi zimu u gradu i smatra da je sve ispod 25°C ozbiljna zima.  😉

16. jun...

Muzika čini stvari boljim“, rekao je jednom Nik Kejv i objasnio ono što se oduvek dešavalo u mom životu: stvari koje su mi se u određenom periodu činile nepodnošljivim uvek su sa muzikom postajale bolje. Kada bacim pogled unazad muzika je kao so bila  neizostavan začin svega što se dešavalo u mojoj „boljoj prošlosti“. Neko je jednom rekao da bolja prošlost u stvari uopšte ne postoji, nego da su to samo godine u kojima smo imali više mogućnosti da otkrivamo svet oko nas i vreme u kome se sve to događa. Ne znam...

"Kakva muzika, takva država“- Platon

Kakav bi to svet bio bez muzike? Da je nema, da li bi život bio greška, kako je govorio Niče ili ne bismo imali sa čim da savladamo bol, kako je tvrdio Bob Marli? Muzika je obeležila moje odrastanje, generalno moj život i ne mogu da zamislim dan bez nje. Ne samo dan, nego nijedan tren. I zaista, ništa na ovom svetu ne može tako divno da ispuni tišinu i prekine ćutanje kao muzika, a na ličnom primeru mogu da posvedočim i da leči, što je neka sasvim druga priča.

I ako često neprimetni, mali trenuci nose u sebi posebnu lepotu. To može biti miris sveže pečenog hleba koji se širi iz male pekare u tvojoj ulici, ili kloparanje klompi niz drvene stepenice kuće u jednom dalmatinskom selu. Iako male, te stvari imaju moć da nas podsete na jednostavnost života i na to koliko nas te “sitnice” mogu ispuniti. Ja lično mogu satima da posmatram biljke koje samoniklo niču iz asfalta i šire priču kako je moćna snaga života koja sama pronađe svoj put i u nemogućim uslovima. 

J ednog vrelog letnjeg popodneva, pre petnaestak godina, na ćošku moje ulice, pored kontejnera, stajala je kutija prepuna starih singl ploča. Bila sam zapanjena da neko uopšte može ploče da baci u đubre! Ejjj da baci muziku!! Nevera ☹ Po sadržaju ploča sabijenih u kartonsku kutuju, celo jedno vreme 50ih i  60tih god prošlog veka bilo je izbačeno na ulicu. Nečiji život, nečija mladost stajala je zafrljačena pored kontejnera!!  

Svanuo je 1. januar. Jutro je, vreme buđenja nepoznato. Budiš se jer ti je tog trenutka, zbog nespuštenih roletni, svetlo neprijatelj br 1. Čkiljiš. Soba liči na mešavinu ostave i hangara u kome NASA sklapa Apolo ili možda kao landscape posle atomske s’leva. Boriš se sa jastukom, krvave oči peku dok se pitaš „Kakvo je ovo ludilo?“ ☹ ali zapravo shvataš da si ti taj koji je lud... Po prvi put ove godine si u kupatilu pogedao sebe u ogedalo sa kajanjem i ponosom. 

Šta da vam pričam, nekako od kad’ znam za sebe, što kroz filmove, što kroz muziku, Meksiko je bio prisutan u mom životu. U zemlji u kojoj sam živela, a koja je nastala revolucijom, bliskost sa Meksikom, zbog njegove revolucionarne istorije, bila je neizbežna. Kasnije smo na tu bliskost dodali i ludačko slikarstvo Fride Kalo i Dijega Rivere, njihovu još luđu ljubavnu priču, živote i Trockog, of course, čije reči  „Only revolution ends war“, u vidu gafita, krasi jedan zid negde na Lower East Side-u u Njujorku.

Mama me je sa pet godina odvela u „Dom pionira“ da učim engleski jezik i to mi, i ako je bilo na uštrb igre u dvorištu, uopšte nije teško padalo, naprotiv, obožavala sam. “My name is Mary. I am Mery Bell. I am a pupil“ su bile prve engleske rečenice koje sam naučila iz udžbenika engleskog jezika za decu, kojeg sam nasledila od sestre, a koja je pre mene, naravno, na tom istom mestu učila engleski.           

Polja zauvek

Ok, perfektuirali smo: jagode su sa šlagom i najukusnije su u Engleskoj, na Vimbldonu. Da bi srećnici koji uspeju da uđu u kompleks All-England Club-a  uživali u njihovoj lepoti, više od 170 000 jagoda dnevno svakog dana, tokom turnira, mora da se transportuje do devet vimbldonskih barova. Posetioci tada satima čekaju u redovima da ih kupe i da na toplom vimbldonskom suncu uživaju u tenisu, jagodama i neizostavnom šampanjcu.

Ne znam vi, ali ja često u dokolici, ako nisam u gym-u, ili negde na kafi, ili ako ne čitam knjigu ili ne krckam orahe u nekoj prilici, znam da maštam kuda bih pobegla od kišnog dana kakav je ovaj dok ovo pišem. Kojim pogledom bih da zamenim ovaj krajolik koji poznajem kao svoj džep i malo mi je dosadnjikav? Priznajem sve me vuče: i nebo koje je naopačke u Australiji i aurora borealis na oba pola, ali i zidovi nekog drevnog grada kakvih ima tušta i tma svuda po svetu.

Svi moji prijatelji znaju da sam u Finalu svetskog prvenstva u fudbalu između Francuske i Argentine navijala za Argentinu.To gledanje se odvijalo u jednom beogradskom kafiću na Vračaru, padala je kiša, igralo se na produžetke, pa na penale, bilo je cike i bilo je napeto. Kafić se navijački podelio: bilo ih je više za Evropljane. Čak su i moji fudbalski saborci sa kojima sam gledala tekmu bili za Evropljane. A ja, kao uvek, za Argentinu.