Mama me je sa pet godina odvela u „Dom pionira“ da učim engleski jezik i to mi, i ako je bilo na uštrb igre u dvorištu, uopšte nije teško padalo, naprotiv, obožavala sam. “My name is Mary. I am Mery Bell. I am a pupil“ su bile prve engleske rečenice koje sam naučila iz udžbenika engleskog jezika za decu, kojeg sam nasledila od sestre, a koja je pre mene, naravno, na tom istom mestu učila engleski.
Terala sam je da me preslišava, pravila se važna, trtljala, ali je notorna istina da sam mnogo više reči naučila iz muzike i jezika koji su dolazili iz radija sa rokenrol muzikom. U stvari, sam jezik je bio muzika za moje uši. Letela sam okolo kao leptirić od uzbuđenja. Sve muzičke emisije kao i muzički časopisi koji su počeli da izlaze nešto kasnije, učinili su mnogo da se znanje našeg engleskog jezika podigne do nebesa.Tada je mali broj ljudi znalo engleski jezik i mogu slobodno da kažem da je sav taj hajp koji se podigao oko rokenrola u stvari bilo edukativno štivo za nas. 😊 Podrazumevalo se da engleski jezik nastavimo da učimo i u gimnaziji. I ona, kao starija i ja kao mlađa, po porodičnoj tradiciji, pohađale smo istu gimnaziju, tada III beogradsku (danas Sv Sava). Podrazumevalo se da učim iz knjiga koje sam nasleđivala od sestre, jer se generacijama nastavni programi nisu menjali, pa time ni udžbenici. Bili su to udžbenici hrvatskog izdavača An English Reader, by Brihta, Grgić i važili su za najbolje udžbenike engleskog jezika u Jugoslaviji. Iz njih nismo učili samo gramatiku, slaganje vremena, causative have: Have you had your hair cut ili difference between few and a few, nego i englesku knjizevnost i kulturu. Učili smo napamet Antonijev govor, iz Šekspirovog „Julija Cezara“: Friends, Romans, countrymen, lend me your ears; I come to bury Caesar, not to praise him... ili o znamenitostima britanskih gradova, najpoznatijim koledžima, sportu, o svakodnevnom životu u UK. Sve smo znali o toj zemlji iako je malo ko od nas bio tamo. E sad, vi se pitate u čemu je fora, mnogi su to prošli i zašto je sad ovo moje učenje drugačije?
Bitlsi su tako i toliko obeležili moj život da se misao Toma Henksa da je Bitls priča priča svih nas („The Beatles’ story is all of our stories.)” pokazala potpuno tačnom. Sve smo znali o njima, oblačili se kao oni, gledali njihove filmove, pevali „Dont let me down“, „Help“... maštali da odemo u Englesku, u zemlju naših idola. U tom smislu ja sam bukvalno učila iz Bitls knjiga jer su me sa stranica udžbenika engleskog jezika, nasleđenog od sestre, gledali rukom nacrtani Fab Four portreti i njihovi potpisi koje su kao veliki fanovi Bitlsa, moja sestra i njena drugarica, uporno uvežbavale na njima. Sa okruglim Lenon naočarama i sa Ringo frizurom, kako je bila ošišana Slavica i zbog čega su je svi zvali Ringo, moja sestra i njena drugarica su bile slika i prilika fanova čuvene liverpuslke četvorke, te su im i užbenici bili išarani u The Beatles fazonu. I onda ko može da kaže da nisam učila iz Bitls knjiga. 😊
Kako sam i ja pored sestre, Bits devojke, postala Bitls devojčica, zajedno smo maštale da odemo u UK, da lično vidimo sve to što nas je toliko uzbuđivalo, ali nismo znale kako. Ja sam još bila mala tako da to nije dolazilo u obzir, a moja sestra je želela da kao njena „Ringo“ drugarica za letnji raspust ode u Englesku da bere jagode i uči jezik. Sve smo se raspitale kod Ringo Slavice pa, iako nam nije bila potrebna, za svaki slučaj, iz udžbenika, naučile kako da popunimo zahtev za vizu, a Britanska ambasada ionako bila pored gimnazije*. Saznale smo na koje polje jagoda da odemo, gde da spavamo. Sve smo znale samo nismo znale šta da radimo sa mamom, ona nam je bila velika prepreka. Nikada zajedno nismo otišle u Englesku, niti da beremo jagode i učimo jezik, ali smo zato kasnije, svaka za svoj i na svoj način nadoknadile sve.
Ronnie Scott's Jazz Club je bio moje mesto, a koncert Sex Pistols-a u 100Club na Oxford St u Londonu je ostao jedan od nezaboravnih doživljaja ikada. Slušajući u detinstvu novu muziku koja me je zauvek zarobila jedino što sam želela je bilo da naučim jezik te nove muzike, upijem kulturu koja je došla sa njom i živim kao što svugde po zapadnom svetu živi moja generacija.
Danas deca više ne idu u Englesku da beru jagode i uče jezik. Roditelji im plaćaju letnje škole jezika po prestižnim koledžima i Univerzitetima, i to mora da je super. Ipak, za mene jednu old scholl girl i dalje najbolji način da se uči engleski jezik ostaje da se otputuje, da se tamo živi & radi, provede celo leto i uči i jezik i život u istom trošku. I pri tom prilikom beru se jagode, taj simbol Vimbldona, to najdivnije crveno voće koje je najslađe u junu, taj jedini pravi “Božiji čalabrčak”.Bilo je to o jagodama i krvi. Mojoj 😉 I Britaniji, toj najdivnijoj od svih divnih tvorevina uz koje sam odrastala.
Ova web stranica koristi kolačiće, koji mogu sadržavati kolačiće treće strane, kako bi poboljšali vaše iskustvo pregledavanja i isporučili personalizirani marketinški sadržaj. Da biste saznali više, uključujući kako onemogućiti kolačiće, pročitajte naše Privacy Policy. Nastavljajući pregledavanje ove web stranice, prihvaćate našu upotrebu kolačića.
